Moj listopad

Ne volim jesen i to ne krijem. Rana jesen, kad zna biti i lijepih dana, još mi je podnošljiva, ali kad krenu guste kiše, magle i hladnoća, kad se smrači prije nego idem doma s posla, to mi je najgori dio godine. Od sredine listopada bi se najrađe zavukla u kakav brlog ko medved i ne bi izlazila do zimskog suncostaja kad dan konačno više ne ide u minus. Već sljedeće jutro, 22. prosinca, mi je lakše jer znam da će otada svaki dan biti duži, za onoliko koliko kokot otvori kljun, kako mi je u djetinjstvu tata govorio. Taj kljun mi je još jedan dokaz kako sitnice mogu razveseliti čovjeka. Ovaj ću listopad posebno pamtiti, a ostale su mi zauvijek i trajne uspomene na njega. Sad već sigurno mislite kako mi se dogodilo nešto divno i romantično. Da bar! Četvrtak. Još jedno truljavo jesensko jutro. Kiša je lijevala cijelu noć, za čudo u trenutku kad idem na posao ne pada, iako se obično zlije baš kad izađem iz auta. Žurim na posao jer imam važan sastanak. Teglim vrećicu i razmišljam kaj sve moram obaviti do podneva. I odjednom mi na laganoj nizbrdici desna noga sklizne, za njom i lijeva i dočekam se na desnoj ruci pa na dupetu. Rastepla sam se ko kruška! Opsujem i lagano se dignem. I imam kaj vidjeti. I osjetiti. Dlan razderan na tri mjesta, krv curi, osobito s malog prsta. Stepem sa sebe šoder i lišće pa pokušam zaustaviti krvarenje ali jagodica na prstu je dopol razderana, a krv curi ko iz pipe. Ruka, noge, dupe, sve boli ali mogu hodati pa požurim do prve ljekarne po alkohol i flastere. Na sastanku neugodnjak jer se moram opravdavati zakaj sam u flasterima i zakaj se ne mogu normalno rukovati. Još moram i prepričavati kaj mi se dogodilo. A dogodio mi se listopad! Naime, pala sam jer sam se poskliznula na veliki, mokri, žuti list. I sad za uspomenu imam ožiljak na dlanu i prstu. I osjećaj da mi se listopad narugao jer ne volim jesen.