Duga je ljepša od duga

Neki dan me kiša oprala, onak junački. I to dvaput! Prvo ujutro kad sam krenula na posao. Imala sam kišobran ali zlijala se, naravno, par minuta nakon kaj sam izašla iz auta i taman kad sam bila u ulici u kojoj nema baš nikakvog zaklona. A kiša gusta, divlja, pljuštala je ko vodopad. Glava mi je ostala suha, ali od guzice na dolje bila sam sva zašpricana i mokra. Ups! Sad sam skužila kaj sam napisala! Ali zbilja je tak bilo, i zbilja je kriva kiša! A noge ko u lavoru! Promočile mi tenisice. I to tak da sam žmikala čarape kad sam stigla do posla i konačno se izula. Na sreću imala sam rezervne natikače, pa nisam cijeli dan bila u mokrome, ali morala sam opet obuti tenisice kad sam krenula doma. I to na bose noge. Pregrizla sam, obula ih i šljoptala prema autu, kad se kiša opet spustila. Ovaj put je bila poput potočića, a ne vodopada, ali usput je zapuhalo sa Sljemena pa sam opet pokisla. Padalo je pet minuta, puhalo ko ludo, a u isto vrijeme pojavilo se i sunce. A onda mi je mokri dan popravila duga. Raširila se u svoj svojoj ljepoti točno u smjeru u kojem sam hodala. Ne viđamo je baš često, zar ne? A prelijepa je! Uz polarnu svjetlost duga mi je najljepši prirodni fenomen i svaki put joj se iznova divim. Dođe iznenada, kratko nas počasti svojom savršenošću i nestane. Iako nam uvijek ostane dužna malo dužeg uživanja u njezinoj ljepoti, taj dug joj opraštamo jer duga je ljepša od bilo kakvog duga. I jedva čekamo da nam se opet pokaže. Još kad bi i dugovi nestajali tako brzo kao duga…